Боље што је то урадио он,
него његов клон.

Копија раја, не може бити рај,
Лажну је слободу донео мај.

Расути смо по свету,
сведочимо истину клету.

Нисмо у строју и војсци,
али још увек смо – Добровољци.

Миљама и миљама далеко, зашто?
И смрт се понекад чини боља,
признајем често, напушта ме воља,
смисао почиње полако да бледи.

Између једног плавог мора,
и високих старих планина,
спава земља мог нерођеног сина,
шуми у валовима рајских река.

Ту се срећу Дунав, Вардар и Сава,
Све три Мораве, Неретва и Драва,
Ту се Панон са Хемом грли,
где се тркају брда и долине.

Ја забрањену Отаџбину сањам,
отворених очију, без имало стида,
само њу, Очињег ми вида,
због ње тамнујем, због ње плаћам.

Плата ми је само мржња оних,
који мисле да бољих нема,
посматрају свет са високог трема,
а не силазе ни спрата испод.

И тако безимен у безименој маси,
наизглед живим, но само дишем,
понекад се преварим па пишем,
као да ме вера није напустила.

Сва утеха почива баш ту,
Сва моја судбина сада је у перу,
варљиво је, повраћа ми веру,
па ипак, ја зато и трајем.

Мртвац и богаљ, мисао још ширим,
немао опело, венац или свећу,
не могу да престанем и нећу,
нећу, нећу да се смирим.

Кад нестане злато, куће и све оно мало,
од многих неће остати ништа,
од неколицине ће кренути пламен,
знамен који неће моћи да стане.

Историју ће сви писати, поезију, прозу,
Науку ће обликовати глупи,
Лепо ће заборавити сви
И на крају ће све то пући.

А шта онда кад све то престане?
Ко ће доћи кад они оду?
Треба бити спреман и то је све.

Идеал кажу неки, да је продан,
За нешто више од оних сребрњака,
Па ће зато у тренутак згодан,
Искористити прилику да се попну.

Издаја није кад блудном сину кажеш,
Оно што сви знају, а неће, ћуте,
И цар је го, покушај да их слажеш
Из раја тог,рађа се пакао.

Последње опело над живима,
Сами себи бесмо испевали,
Међу зидовима сивима,
Чули смо да су нас исмевали.

И сада док митраљези хуче,
Тело, тело преко тела пада,
Друге ће о нама да уче,
Да смо се ми попели из Хада.

Сви смо сада једно у паду,
Ал’ смрт је наша победила,
Ми смо ветар у летњем складу,
Победа их није убедила.

Тражио сам моћ
Нашао је

Тражио сам љубав
Била је уз мене

Тражио сам истину
Ранили су ме

Тражио сам правду
Скоро ме убили

Тражио сам смисао,
Рекли да сам луд

Када сам питао: Зашто?
Показали су ми клас
на штиту, у мени.

Газили је како су хтели, разноразни,
Без трунке стида, части и срамоте,
Гробови никада нису били празни,
Србију вам не дам, ни корак даље.

Са Сатаном савез направили, кажу,
Чудни смо неки људи без закона,
И сами више не знају да’л лажу,
Србију вам не дам, ни трена више.

И гробови ће се једном отворити,
И запаљена страница сагорети неће,
Истина ће без повеза проговорити,
Србију вам не дам, доста је било.

Једна је суза довољна,
Да каже што срце неће,
Ходимо, Његовим путем,
Огањ• нам пали свеће.

Остала је и празнина,
Ал’ и вечна успомена,
Живот вечни међу нама,
Остаје за сва времена.

Слава Њему, хвала Богу,
И на песми и на свему,
Кад не знате како ћете,
Молите се, Срби њему.

Сачувати непријатеља од себе,
Није нимало лако, зар не?
Кад бес савлада разум, крв заигра,
На уста избију животињске пене.

Прави је ратник, који погнуте главе,
Стоји пред олтаром после битке,
Моли за све душе, најпосле за своју,
Имена ставља у молитве читке.

Далеко, негде, ја тражим мир,
Јер немам чему да се надам,
Тешко је бити мртав а жив,
Сит, а слободе гладан.

Далеко, негде, прошло је све,
Борба је можда узалудна била,
Али смисао је животу дала,
Хвала ти, судбино мила.

Далеко, негде, сетићеш се,
Овог тренутка, када дођу,
По тебе звекетом чизама,
Кључева, по вођу.

Још увек суморан и стар,
Ја и даље у сећању живим,
Нећу никада престати да волим
И нећу, нећу да се смирим.

У зору последњег дана, ој,
Чућеш јецај големих топова,
Знај да је све тада готово,
Нестало је лажи и лопова.