Убијани, прогоњени и живи,
храмали смо историјом целом,
никад невини, а увек криви,
са божанственим,уздигнутим челом.
Од нас су правили плодове,
своје сујете, пизме и јада,
док смо ми пунили ровове,
гледали су нас као стада.
Мало нас је, једва група,
бројимо белеге и пале,
још увек смо наизглед скупа,
па и даље нам многи фале.
Готово није, нема краја,
птице преносе пркоса семе,
трновите су стазе до раја,
доћи ће, једном и наше време.
