Корачао је прилично смело,планином,
Овејаном ужареним, топлим снегом,
На зимском сунцу расутом милином,
Док залази полако за пламеним брегом.
Трагови су крили страхове гласне,
Изгледало је као да се заиста каје,
Јер не види ледене таласе нејасне,
Дође му да јечи, урличе можда лаје.
Већ су се познавале искрице крви,
Скоро да је прећутао себи крик,
Уплашио се на поглед, далек, први,
Кад у стакленом језеру угледа лик.
