Месечина је обасјавала стене,
На орловском, недостижном вису,
Ветар се није усудио да крене,
Где капи кише заплакале нису.
На сваком камену по један крик,
Чува и преноси незнану силу,
У истом камену почива и лик,
И исцртава путоносну жилу.
Слова је Прометеј донео нама,
Огањ је само узгредан био,
Да победи се бескрајна тама,
За два нас је огња задужио.
Речи громко одзвањају, хук,
Њихов испуњава нам и вене,
Благословен је ко направи лук,
Од речи, да служи месечеве мене.
