Ветар је кандила угасио,
Да би нас спасио.

Боље што је то урадио он,
него његов клон.

Копија раја, не може бити рај,
Лажну је слободу донео мај.

Расути смо по свету,
сведочимо истину клету.

Нисмо у строју и војсци,
али још увек смо – Добровољци.

Далеко негде, сањам изгубљени дом,
у соби, која је више него мала,
но патњи мојој диван сјај је дала,
и можда све ово и није узалудно.

Миљама и миљама далеко, зашто?
И смрт се понекад чини боља,
признајем често, напушта ме воља,
смисао почиње полако да бледи.

Између једног плавог мора,
и високих старих планина,
спава земља мог нерођеног сина,
шуми у валовима рајских река.

Ту се срећу Дунав, Вардар и Сава,
Све три Мораве, Неретва и Драва,
Ту се Панон са Хемом грли,
где се тркају брда и долине.

Ја забрањену Отаџбину сањам,
отворених очију, без имало стида,
само њу, Очињег ми вида,
због ње тамнујем, због ње плаћам.

Плата ми је само мржња оних,
који мисле да бољих нема,
посматрају свет са високог трема,
а не силазе ни спрата испод.

И тако безимен у безименој маси,
наизглед живим, но само дишем,
понекад се преварим па пишем,
као да ме вера није напустила.

Сва утеха почива баш ту,
Сва моја судбина сада је у перу,
варљиво је, повраћа ми веру,
па ипак, ја зато и трајем.

Мртвац и богаљ, мисао још ширим,
немао опело, венац или свећу,
не могу да престанем и нећу,
нећу, нећу да се смирим.

У највећим космогонијама нашег рода,
Крије се тајна, већа од свих нас,
Глас предака нас зове,
Немамо више шта да изгубимо.

Кад нестане злато, куће и све оно мало,
од многих неће остати ништа,
од неколицине ће кренути пламен,
знамен који неће моћи да стане.

Историју ће сви писати, поезију, прозу,
Науку ће обликовати глупи,
Лепо ће заборавити сви
И на крају ће све то пући.

А шта онда кад све то престане?
Ко ће доћи кад они оду?
Треба бити спреман и то је све.

Попут вештог лопова, нежно, руком
Прећи ће преко многих лица,
И неће бити вођени ни жељом ни муком,
Кад буду црна слова писали.

Идеал кажу неки, да је продан,
За нешто више од оних сребрњака,
Па ће зато у тренутак згодан,
Искористити прилику да се попну.

Издаја није кад блудном сину кажеш,
Оно што сви знају, а неће, ћуте,
И цар је го, покушај да их слажеш
Из раја тог,рађа се пакао.

Пред нама се указала шума,
Питома, штавише, чак и лепа,
Престала је звери глума,
И испливала мржња слепа.

Последње опело над живима,
Сами себи бесмо испевали,
Међу зидовима сивима,
Чули смо да су нас исмевали.

И сада док митраљези хуче,
Тело, тело преко тела пада,
Друге ће о нама да уче,
Да смо се ми попели из Хада.

Сви смо сада једно у паду,
Ал’ смрт је наша победила,
Ми смо ветар у летњем складу,
Победа их није убедила.